Obaveštavamo javnost da je nakon dugih i teških muka, usled loše privatizacije, pljačke, zakidanja plata i doprinosa, preminuo naš voljeni kolektiv

HI "ZORKA"

IMK "29. Novembar"

GP "INTEGRAL"

PD "AGROKOMBINAT"

........................................

........................................

Minuta ćutanja i paljenje sveća održaće se u petak 24.09.2010. u 11.55 pred ovim bivšim firmama

Slava im, ne ponovilo se!

Ojađeni radnici i nezaposleni Subotice

Komunisti Srbije
Opštinski komitet
Subotica
Br. 011/2010

Predsedniku vlade Republike Srbije

Poštovani,

Pišemo Vam na osnovu razgovora i uvida u stanje a u ime radnika i inženjera Fabrike za proizvodnju električnih motora i generatora "ATB Sever" AD iz Subotice. Radnici Vam neće pisati, plašeći se od otkaza. Do sada je iz ove firme otpušteno 1600 zaposlenih, a i za 2010. godinu uplanirano je dalje smanjenje broja radnika za 160 zaposlenih. Ovo nije u skaldu sa porukom Predsednika Republike Srbije: "... moramo se boriti za svako radno mesto!"
Pišemo Vama iz razloga što Agencija za privatizaciju nije odradila svoje obaveze kako naši zakoni nalažu, iako je na anomalije u ovom AD bila upozorena više puta. Vama g-dine Cvetkoviću kao bivšem radniku "RTB Bor"-a i ekonomisti poznato je da je "Sever" dugi niz godina bio kičma privrede Subotice, AP Vojvodine i stabilan deo kičme privrede i razvoja Srbije. Danas od toga nema ništa, i po svemu sudeći "Sever" ce ponovo postati jedna mala radionica za elektromotore, od čega je i krenula a razvojem izrasla u gigant u svojoj branši. Ne može biti razvoja Srbije ako se njena preduzeća unazađuju, ako se iz godine u godinu u ovoj firmi iskazuje gubitak, itd. AD ATB Sever po već poznatom scenariju opasno klizi ka stečaju, što radnici nisu spremni prihvatiti, a verujemo ni Vi, ni Vlada, ni aktuelna vlast u Srbiji.
Svima nama je poznato šta je privatizacija trebala da donese. U "ATB Sever"-u nema ni jednog pozitivnog pomaka od svega deklarisanog, kao ni od izvršenja ključnih obaveza preuzetih ugovorom o kupoprodaji kapitala:
- kupac je ugasio sve proizvodne programe "Sever"-a osim dva. Ne može se prihvatiti da kupac održava kontinuitet proizovdnih programa ako, na primer, reduktore sklapaju tri (3) radnika. Isto je i kod drugih programa koje je vlasnik ugasio;
-nisu izvršene sve obaveze iz investicinog programa. Zašto Agencija prihvata dopremanje starih a novoprefarbanih mašina kao investiciono ulaganje (?!);
- nisu izvršene sve obaveze iz programa dokapitalizacije preduzeća;
- sva imovina koju je "Sever" posedovao u inostranstvu pre privatizacije, prodata je;
- nije izvršena tenderskom dokumentacijom i odlukom skupštine akcionara utvrđena obaveza da se isplati razlika do pune cene rada zaposlenim i bivšim radnicima za period 1997. – 2002. godine. Zbog toga se sada oko 1.300 radnika tužaka na sudu i već pristižu prva pozitivna rešenja, ali sve se to odugovlači i neopravdano dugo traje.
Ukoliko zaista želimo zaštititi interes države Srbije i njenih gradana, mi zahtevamo, kao i sadašnji i bivši radnici, da se raskine ugovor sa firmom "ATB" iz Austrije. Činjenično stanje ukazuje da "Sever" nije kupljen da bi se transferom novih proizvodnih programa i novih tehnologija osposobio za efikasan nastup na svetskom tržištu, već da se, kao konkurent, isisavanjem i iznošenjem kapitala iz zemlje eliminiše sa svetskog tržišta.
"Sever" je imao dobre proizvodne programe, svetski kvalitet svojih proizvoda, raspolaže (i u firmi kao i u gradu Subotica) sa kvalifikovano osposobljenim radnicima i inžinjerima, koji "Sever" mogu izvesti iz agonije i negativnog bilansa u koji je namerno doveden. Zato je neophodno da se postojeći ugovor raskine i da država preuzme ovo preduzeće, uz uslov da kupac izmiri sve obaveze.
Sve napred navedeno može se utvrditi efikasnom kontrolom poslovanja i neizvršenih obaveza iz kupoprodajnog ugovora na licu mesta u "ATB Sever " AD. Uvereni smo da ste i Vi zato da se ne dozvoli uništavanje još jedne svetski poznate firme u Srbiji.

S poštovanjem,

Subotica, 02.02.2010. god.

Komunisti Subotice
Olajoš Nad Mikloš
adresa: 24104 Kelebija, Izletnicka 31
tel. 024 780-708, mob. 064 5052-355

Svim sredstvima javnog informisanja

25–og maja u Jugoslaviji se obeležava rođendan Josipa Broza. Zvali smo to Danom mladosti, a aktuelne vlasti u proteklih 15 godina izbrisale su to iz kalendara. Ali iz srca mnogih Jugoslovena, različitih veroispovesti i nacionalnosti neće moći nikad izbrisati socijalističku Jugoslaviju, jer sa Titom smo živeli kao ljudi, zajedno smo izgradili takve vrednosti koje su bile primer mnogim, pa i razvijenim zemljama.
Nijedna država u svetu nije rušila, niti se odrekla onoga što je za njene gradane bilo dobro. U nas je to urađeno da bi gradani živeli gore, u bedi, da bi nacionalističike snage profitirale i prigrabile rezultate stvaralaštva mnogih generacija. Ni jedna vlast, politika ili režim ne može se opravdati tranzicijom – ako njeni gradani žive sve gore i gore, uz grubu eksploataciju. 70 % mladih želi da ode iz ove zemlje jer ovde ne vidi perspektivu. A bez mladih nema bolje budućnosti za ovu zemlju. Svi resursi i potencijali moraju se iskoristiti da mladi imaju posla i perspektive. To je poruka i zahtev povodom Dana mladosti 2004.
Posao, nacionalna ravnopravnost, da mi sami odlučujemo o našoj sudbini, nezavisna i slobodna Jugoslavija – moguće su vrednosti i danas i sutra – i nisu nikakva nostalgija već zahtev i mera života dostojnog čoveka. Da bi to postigli, i na koji nacin, okupiće se mnogi ovih dana za Dan mladosti u Ljubljani, Skoplju, Bijeljini, Mojkovcu, Kumrovcu i Beogradu. Tom pokretu borbe na obnavljanju civilizacijskih vrednosti, za Jugoslaviju po meri njenih građana – pridružiće se i 10 clanova Centra–Tito–Központ iz Subotice.

Subotica, 24. maja 2004. godine

Centar–Tito–Központ
predsednik

Dragutin Filipovic

Zakon o četnicima – Nagrada za izdaju

Vec duže vremena, 15 godina, na politickoj sceni je falsifikovanje istorije o NOB-u. To je bila priprema terena za sramno donošenje Zakona o pravima Ravnogoraca, kojim je iznova nanet udarac slobodoljubivoj i antifašistickoj javnosti Srbije i Subotice.
Šovinizmi raznih boja razbili su našu domovinu SFRJ, a posledice te kontrarevolucije i danas su ocigledne. Nacionalisti su i danas na vlasti i sada pokazuju pravo lice. Od 250 poslanika, samo njih 25-oro se izjasnilo protiv donošenja ovog zakona, i to je prava slika o Srbiji – gde se mi nalazimo. Nema izlaska iz krize u Srbiji dok nacionalizmi njome vladaju.Ovim zakonom podmeće se kukavičije jaje gradanima, da je njegovo donošenje bilo neophodno iz razloga nacionalnog pomirenja — da se od 1941. do 1945. na našim prostorima vodio građanski rat. A da je to bio oslobodilacki rat za nacionalno i socijalno oslobodenje dokazuju: 1,7 miliona žrtava, arhivi širom sveta, secanja živih boraca protiv fašista i njihovih trabanata.
Usvajanje i primena ovog zakona daje podsticaj za delovanje antifašistickog bloka u Srbiji protiv sve jačeg neofašizma koji donosi globalizacija.
Falsifikatori istorije NOB-a zanemaruju jednu cinjenicu: nikada se nece moci diciti cinom ucešca Ravnogoraca u oslobadjanju nekog grada — jer tog nije ni bilo. Konotacija ovog zakona u Subotici znaci da ce se sutra javiti saradnici Hortijeve armade, ili Pavelicevih ustaša, da tobože i oni imaju neka prava, jer su “služili narodu” i “borili” se za narod, a ne za okupatora.
Članovi i simpatizeri Centra – Tito osuđuju usvajanje ovog zakona i neće mirovati dok se isti ne ukine na način kako je i donesen. Vlastodršci u Srbiji koji su izglasali ovaj zakon neka traže donacije od Nemačke, Italije, Mađarske, Bugarske, da bi se ove penzije isplaćivale — jer Ravnogorci su njima i služili.

ODRŽANA TRIBINA U SUBOTICI

U Subotici je 23. juna 2005. godine u organizaciji Opštinskog komiteta Saveza komunista Jugoslavije u Srbiji u Subotici i udruženja gradana Centar „Tito“ održana javna tribina sa temom „Samoupravljanje – juče, danas, sutra“. Gosti tribine su bili: Mira Tokanović, sekretar Izvršnog komiteta Republickog komiteta Saveza komunista Jugoslavije u Srbiji, Goran Marković, predsjednik Glavnog odbora Radnicko-komunisticke partije Bosne i Hercegovine i Stevan Mirković, direktor Centra „Tito“. Drugovi iz Nezavisnog komunistickog odbora iz Slovenije su poslali pisani prilog koji je u cijelosti procitan. Od medija, tribinu je pratio novinar Radio-Subotice.
Na tribini je voden razgovor o teorijskom konceptu i iskustvima samoupravljanja u Jugoslaviji. Iznesena su videnja načina funkcionisanja, uspjeha samoupravljanja i uzroka njegovog neuspjeha, sa nijansiranim stavovima o tome koliko je samoupravljanje bilo praktično realizovano u društvenom sistemu SFRJ. Pored mišljenja da je ono dalo uglavnom pozitivne rezultate i da je u praksi bilo primjenjivano u vecoj mjeri, iznesene su i ocjene da ga je bilo nedovoljno, za šta je najviše kriva birokratija, koja nije bila zainteresovana za njegov uspjeh, te činjenica da je jugoslovensko društvo, u vrijeme uvodenja samoupravljanja bilo nerazvijeno u ekonomskom i kulturnom pogledu, a radnička klasa malobrojna i neobrazovana. I pored razlicitih ocjena o praktičnim efektima samoupravljanja u prošlosti, svi učesnici u razgovoru su iznijeli stav da je samoupravljanje nužan dio našeg programa i suštinski element samoupravljanja, bez koga nije moguće oslobodenje radničke klase, niti borba protiv birokratije.
Tribina je iskorištena i za razmjenu iskustava iz praktične borbe. Uočeno je da komunisti Srbije i Bosne i Hercegovine slicno gledaju na značaj povezivanja sa sindikatima i učešća u svakodnevnim radnickim borbama. To je potvrdeno cinjenicom da su, na primjer, komunisti u Subotici i Bijeljini vec ostvarili kontakte sa nekolicinom sindikata sa teritorije Subotice odnosno šireg područja Bosne i Hercegovine. U toku razgovora se došlo do zaključka da bi bilo korisno organizovati savjetovanje jugoslovenskih komunista o mogućnostima i iskustvima saradnje sa sindikatima. Iskorišteno je prisustvo predstavnika bosanskohercegovackih komunista za upoznavanje sa njihovim iskustvima u radu sa sindikatima.
Nakon održane tribine komunisti Srbije i Bosne i Hercegovine su iskoristili priliku da se bolje upoznaju i razmijene partijska glasila „Stvarnost“ i „Glas slobode“.

Nakon dogovora komunističkih i radničkih partija Jugoslavije marta ove godine u Beogradu, započeta je saradnja i povezivanje mladih iz naše domovine.
Na poziv Mladih socijalista Socijalističke radničke partije Hrvatske, 22. oktobra 2005. godine u Zagrebu, njihovom radnom dogovoru prisustvovao je i mladić iz Srbije, 23-godišnji Viček Č. On je iz Subotice, poljoprivredni je tehničar, nezaposlen. Pored njega, skupštini mladih socijalista prisustvovali su i omladnici iz Radničko-komunističke partije Bosne i Hercegovine, Levi front omladine iz Mađarske i Komunistička omladina Grčke. Na skupu mladih socijalista razmotreni su naredni zadaci, usvojen je statut organizacije i izvršene su kadrovske promene u rukovodstvu.
Mladi su ocenili da na jugoslovenskim prostorima iznova jačaju nacionalizmi raznih boja zarad profitiranja na bedi i siromaštvu ogromnog broja ljudi, na pljačkanju naših preduzeća. Vrlo je slična situacija u svim našim republikama, Zato smatraju da napredna omladina sa levice (socijalsti, komunisti, zeleni, radničke i sindikalne organizacije) moraju čvršće saradivati i predvoditi borbu po zastavom „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“ Mladi su razmenili iskustva, brošure, novine, web i e-mail adrese. Najaktivniji su i najbrojniji mladi iz Komunističke omladine Grčke.
Omladinac iz SKJ u Srbiji nakom povratka informisao je komuniste Subotice o svojim utiscima i razgovorima sa mladima koji su prisustvovali i ta informacija biće prosleđena i republičkim organima SKJ u Srbiji. Najvažnije je da se u svim opštinama gde postoje naše organizacije formiraju i omasovljavaju omladinske organizacije, jer posledice proteklih 16 godina kontrarevolucije najviše trpe i osećaju u svom razvoju mladi ljudi u Jugoslaviji. Zato molimo sve omladinke i omladince da se jave na naše e-mail adrese, na brojeve telefona koje će tu naći, ili na poštanske adrese naših organizacija. Nemamo para da budemo inferiorni, pasivni, jer vidimo kuda nas ove vlade vode, i da bez organizovanja i delovanja mladih nema sadašnjosti ni budućnosti za Jugoslaviju.

RK SKJ u Srbiji
predsednik
Olajoš Nad Mikloš

Svim sredstvima javnog informisanja

Komunisti Subotice najoštrije osuđuju neonacistički incident na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i okupljanje honveda - pripadnika Hortijeve okupacione vojske - u Subotici, kao pokušaje fašizacije Srbije i revizije istorije.
Mi od 1989. godine upozoravamo da nema malog i velikog nacionalizma, da je fašizam moguć i da je samo na jedan korak od šovinizma. Sve dosad, organi vlasti ili su podržavali, ili su koketirali sa nacionalizmom kad im je odgovaralo. U Srbiji, pa i u Subotici, u ovih 16 godina jačaju profašističke tendencije, bez obzira ko je na vlasti. Fašizam nema nacionalnosti, u ime „višeg cilja“ uništava sve pred sobom: ljude, prirodu, društvo u celini, duh grada, itd. To dokazuje i stanje u zemlji, pa i u Subotici.
Nacionalizmi raznih boja u ovih 16 godina izazvali su i doprineli ogromnim ljudskim žrtvama, materijalnoj i duhovnoj bedi. Zbog budućnosti naše dece zahtevamo od državnih organa preduzimanje najoštrijih mera po zakonu. Neonacistički „Nacionalni stroj“ postoji vec duže vreme, organizuju tribine, koncerte — šta se dosad čekalo?
Nismo primetili da je 9. maj – Dan pobede – ukinut; baš suprotno: citav svet je obeležio 60 godina pobede nad fašizmom. Izgleda da je fašizam 1945. godine pobeđen, ali nije i uništen! Sramota je za Suboticu da se isti dan održava finale Kupa tolerancije i skup honvevda. I po organizatorima i po medijskim sponzorima je jasno da iza skupa stoji stranka SVM, koja je za ovo i najodgovornija, kao i deo vladajuće koalicije u Subotici. „Mi smo bili tu i opet smo tu“ poruka je sa tog skupa. Ovim činom SVM je dokazao da nije proevropska, demokratska partija, da nije za život zajedno i za boljitak Subotice. Što ne brinu o 21.000 nezaposlenih, o preduzećima koja stoje, o penzionerima sa penizjom od 5.000 dinara, o seljacima koji ne mogu zasejati njive? O tome da sve više postajemo marginalna, primitivna provincija koja ne pruža perspektivu mladima?!
Pozivamo sve Subotičane da se javno odupremo i sprečimo dalju fašizaciju naše sredine,da razoblicavamo nacionalizam u svojoj naciji, inače će Subotica i dalje zaostajati ili je neće ni biti.

S poštovanjem,

Predsedniku Skupštine Zajednice Srbija i Crna Gora

Predsedniku Saveta ministara Zajednice Srbija i Crna Gora

Predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije

Predsedniku Vlade Republike Srbije

Poštovani,

Na osnovu inicijativa i reagovanja gradana iz mnogih opština u Srbiji, saradnje i komunikacije sa Centrima –Tito u Srbiji i Crnoj Gori kao i sa sličnim udruženjima iz bivših republika SFRJ, na osnovu stalnog povećanja broja posetilaca iz zemlje i sveta Memorijalnom centru Josip Broz Tito u Beogradu, razmatranja i odluka Opštinskog odbora Centra – Tito – Központ u Subotici, tražimo od Vas i predlažemo:

1. Pokretanje inicijative da se u Narodnoj skupštini Republike Srbije donese zakon o zaštiti „Memorijalnog centra Josip Broz Tito“ u Beogradu, stavljanjem istog pod zaštitu zbog njegovog istorijskog značaja. Zakonom predvideti način upravljanja Centrom, njegovu ulogu i zadatke, kao i titulara koji bi se brinuo o radu i zaštiti istog. Takode regulisati da se do odredenog roka u Centar vrate svi predmeti koji su izneti ili otuđeni od strane gradana ili institucija. Posle ovog roka predvideti stroge sankcije za utvrđene činjenice o predmetnom nevraćanju.

2. Da se u Skupštini Državne zajenice Srbija i Crna Gora i njenim organima oformi anketni odbor koji bi u kratkom roku istražio u kakvim materijalnim uslovim (statusu) živi Jovanka Broz, udovica J. B. Tita, i da se donesu mere za obezbeđenje svih ljudskih prava za Jovanku Broz, dostojnih države na evropskom putu.

Obrazloženje:

Ad t. 1:
Iako je po broju stanovnika i veličini teritorije SFR Jugoslavija bila mala država, na osnovu borbe protiv fašizma u II. svetskom ratu, socijalistickog samoupravljanja, politike miroljubive koegzistencije i nesvsrtanosti postali smo jedna od najuglednijih i najuticajnijih zemalja u svetu. Nijedna zemlja za kratkih 40 godina nije postigla takav stepen razvoja u svim oblastima kao Jugoslavija, naročito na planu ljudsih prava i slobôda, morala i humanizma, solidne egzistencije većine stanovništva, mira u zemlji i medunarodnog ugleda. O svemu tome svedoce naucna istraživanja respektabilnih domaćih i međunarodnih institucija koja su dosad učinjena i koja se ce tek činiti (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Pravni fakultet u Beogradu 1999. i 2000. godine, anketa Marten Board International-a, itd.). U svim tim dostignućima veliki udeo ima i Josip Broz Tito. Ove godine je 25 godina od njegove smrti.
Od 1989. godine svedoci smo propadanja, opustošenja i uništenja spomenika i objekata od značaja za istoriju naroda i narodnosti koje žive u Srbiji i Crnoj Gori kao i u ostalim republikama SFRJ. Isto se dešava i sa Memorijalnim centrom „Josip Broz Tito“, i, ako se nastavi sa ovakvim stanje i nebrigom, svi su izgledi da će Memorijalni centar i nestati. Zbog toga Vam upućujemo ovu molbu–predlog da se to spreči donošenjem odgovarajućih mera. Svima je poznato da država koja ne štiti i ne neguje tekovine svoje istorije nema ni budućnosti, a potrebno je istaći da je naša istorija i kultura postala sastavnim delom evropske i svetske civilizacije i da na pocetku 21. veka ne bi smeli dozvoliti njeno uništavanje.

Ad t. 2:
Svaka država nakon isteka mandata ili smrti svojih poredstavnika zakonom utvrduje brigu o statusu njihove porodice i zaostavštini. Na osnovu informacija iz nedeljnika „Evropa“ i „Ilustrovana politika“, ogorčeni smo zbog položaja i uslova u kojima živi Jovanka Broz, udovica bivšeg predsednika J. B. Tita. Smatramo da je to enormno kršenje ljudskih prava i elementarnih ljudskih sloboda i zbog toga zahtevamo Vašu intervenciju. Jedna delegacija imala je zadatak da sve gornje navode proveri na licu mesta, ali nismo mogli da dođemo do drugarice Jovanke Broz.
Radi ostavarivanja bilo koje inicijative u smislu gore navedenog, bilo da je neophodno prikupljanje potpisa građana ili druga pomoć, stojimo Vam na raspolaganju. Naša adresa je: Centar – Tito – Központ, 24000 Subotica, Trg cara Jovana Nenada 15/II, telefon 024/555-695 ili kucni broj predsednika 024/561-906.

Unapred hvala!

S poštovanjem,

Centar–Tito–Központ
predsednik:
Filipović Dragutin

Subotica, 21.11.2005. god.

oktobra 2006.

Savez komunista Jugoslavije u Srbiji

30.septembra 2006.g. Skupština Republike Srbije usvojila je predlog promena Ustava Repbulike Srbije (Ustava Republike Srbije od 28. septembra 1990.g. – Sl.gl.RS-e br. 1 /1990) i shodno članu 133. Ustava iz 1990.g. stavio ga na republički referendum radi potvrđivanja.
Predsednik Vlade RS-e je neposredno posle usvajanja predloga promena ustava dao izjavu i izrazio svoje uverenje da je novi ustav (promena ustava) «moderan i demokratski» i da su predložene promene potrebne da bi sa promenama još jedanput potvrdilo da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije i «da će narodna volja dati snažan demokratski legitimitet novim demokratskim institucijama koji se stvaraju ovim ustavom». Pored ovog svog uverenja poručio je da «ustav neće biti menjan ma kakav bio ishod pregovora o statusu Kosova». Pored toga izjavio je i to da je «pored pozivanja na odredbe međunarodnog prava, potrebno Kosovo braniti i elementima unutrašnjeg prava, a to je najbolje ovim ustavom».
Prema predhodnoj izjavi proizilazi da su promene ustava (novi ustav) bili potrebni prvenstveno da bi se odbranio odn. da se potvrdi (još jednaput!) da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Medutim, iz sadržaja predloga promena ustava, a i kasnijih izjava eminentnih političara uočava da glavni cilj novog ustava nije prvenstveno odbrana Kosova (potvrda da je sastavni deo Srbije), nego dovršenje promena društveno-ekonomskog sistema Srbije, započet i nezavršen konačno ustavom iz 1990.g. odn. da se definitivno i konačno poništi i da se iz ustava izbriše pojam «društvena svojina» i da se ekonomsko uredenje ubuduće zasniva na privatnoj svojini po principima savremenog neoliberalizma (tržišna privreda sa otvorenim i slobodnim tržištem i sa neograničenom slobodom privatnog preduzetništva). Jednostavnije rečeno ovo znači uvodenje «najdivljeg kapitalizma» i logike profita u društveno-ekonomski sistem Srbije umesto samoupravnog socijalističkog sistema na osnovama društvene svojine, odn. u proizvodnji najamnog sistema umesto udruživanja rada. U potpunosti je napušten i brisan princip iz ustava iz 1974.g. da:
«Rad i rezultati rada određuju materijalni i društveni položaj coveka, na osnovu jednakih prava i odgovornosti.
Niko ne može ni neposredno ni posredno sticati materijalne i druge koristi eksploatacijom tuđeg rada».
(Čl. 10. iz ustava iz 1974.g.).

Savez Komunista Jugoslavije u Srbiji smatra da je predlog promena ustava od 30.septembra 2006.g. (Ustav Republika Srbije) u ovom obliku neprihvaljiv, kao što je smatrao i smatra da ni (sada važeći) ustav iz 1990.g. (Sl.gl.RS-e br. 1/1990. od 28.09.1990.g.) nije bio i ni sada nije prihvaljiv, iako je u tom ustavu društvena svojina (što nije pravo svojine !) još izjednačena sa privatnom i ostalim oblicima svojine i da sadrži princip da «Svojina i rad su osnove upravljanja i ucešća u upravljanju» (protivno tome su u praksi sve institicije radnickog samoupravljanja, kao što su radnički savet, radnička kontrola i sl. zakonski ukinute).
SKJ u Srbiji smatra, da ako se vrše promene ustava iz 1990.g. (sada važećeg), treba polaziti od principa i postavke iz ustava iz 1974.g. uzimajuci u obzir da Srbija nije više u sastavu Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije, kako je to naznačeno u članu 135. (sadašnjeg ustava) i shodno tome treba ukinuti sve odredbe (mutatis mutandis) koji regulišu odnose Srbije i SFRJ. SKJ u Srbiji smatra nadalje da vrednost «socijalna pravda», isticana u čl. 1. predloga promena ustava od 30.09.2006. jedino se može ostvariti prema principima i postavkama iz ustava iz 1974.g., a ne prema odredbi iz st. 3. clana 82. istog predloga: «Uticaj tržišne privrede na socijalni i ekonomski položaj zaposlenih uskladuje se kroz socijalni dijalog izmedu sindikata i poslodavaca», narocito ako se uzme u obzir to da ova odredba tretira samo «zaposlene», a ne reguliše pitanje položaja «nezaposlenih» (čiji je broj i sada enormno velik i mala je verovatnoća da će se sadašnje stanje zbog kapitalistickog uredenja znatnije menjati), a ne reguliše ni pitanje uticaja tržišne privrede na položaj radno neaktivnog stanovništva i građana (deca, đaci, studenti, penzioneri i sl.).
Ustav iz 1974.g. predviđao je rešenje i za korišćenje sredstava stranog lica (čl. 28) kao i za korišćenje sredstava u svojini građana (privatna svojina) u obliku ugovorne organizacije (čl. 68. i 69.).
Društveno-ekonomsko uređenje prema odredbama i principima ustava iz 1974.g. obezbedio je takvo blagostanje za državu i za građane Srbije (do 1989.g.) koji se ne može uporediti sa periodom 1990-2006.g. (dostojan život čoveka, besplatno obrazovanje, medicinska nega, socijalno staranje, kultura, fizička kultura, očuvanje i stvaranje zdrave okoline i sl.).
Sve je to bilo, istina, na nešto nižem nivou u upoređenju sa tzv. razvijenim zapadnim zemljama, ali je bilo u stalnom napredovanju i porastu, a u nekim oblastima čak je taj nivo razvijenih zemalja i premašen. Apsolutna oskudica je u potpunosti iskorenjena, a relativna oskudica je svedena na jedan podnošljiv nivo. Isto tako političke i ekonomske moći i moć znanja (moć manipulacije sa informacijama) ili su otklonjeni ili su svedeni na neznatni minimum. Društvo u Srbiji (i Jugoslaviji) se postupno približavalo stanju da se stvori jedno besklasno društvo.
Predlog promene ustava od 30.09.2006.g. pre nego što je (jednoglasno) usvojen u Narodnoj skupštini nije stavljen na javnu diskusiju (iako je zato bilo najmanje 3 godine), pa na referendumu o potvrdivanju glasa se po principu «uzmi ili ostavi».
SKJ u Srbiji ne predlaže bojkot referendumu, ali smatra da je predlog promena ustava (Ustav Republike Srbije) u ovom obliku neprihvatljiv, ali ostavlja na savesti birača da bojkotuju ili da glasaju sa «ne» ili sa «da» sa napomenom da je bilo koja alternativa od ogromnog značaja za buduci život gradana Srbije.
SKJ u Srbiji nadalje smatra da nije najsretnije rešenje što su na referendumu dva vrlo važna pitanja, pitanje Kosovo i Metohije i opšte društveno-političko uređenje Republike Srbije povezana. Posebno izjašnjavanje po ovim pitanjima dalo bi jasniju sliku o stavu i raspoloženju birača.
U daljem ćemo, neulazeći u opšte nekonzistentnosti celog predloga, ukazati na neke, po nama najvažnije aspekte da se predlog ne prihvati.

P R E A M B U L A

Ubrzano pripremanje predloga ustava u zadnjim mesecima obrazlagalo se navodom da je neophodno da se definiše i da se ustavom utvrdi da je:
«. . . Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije i u okviru suverene države Srbije i . . .»
Ova činjenica obuhvaćena je i ustavom iz 1974.g. (st. 3 čl.1.):
«U sastavu Socijalističke Republike Srbije su Socijalistička Autonomna Pokrajina Vojvodina i Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo», a isto tako i u ustavu iz 1990.god. (čl.6.): « U Republici Srbiji postoje Autonomna Pokrajina Vojvodina i Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohije, kao oblici teritorijalne autonomije».

DEFINICIJA REPUBLIKE SRBIJE

U predloženom ustavu data je sledeća definicija:
«Republika Srbija je država srpskog naroda i svih gradana koji u njoj žive, . . .». Prema ovoj definiciji proizilazi da su u Republici Srbiji Srbi narod, a svi ostali samo gradani, tj. da su jedino Srbi kolektiv a drugi to nisu.
U definiciji (Socijalističke) Republike Srbije u ustavu iz 1974.g. naznačeno je:
« Socijalisticka Republika Srbija je država srpskog naroda i delova drugih naroda i narodnosti, koji u njoj žive i ostvaruju svoja suverena prava.» (Pod pojmom «narodnost» ovde se podrazumeva «nacionalna manjina») dok je u ustavu iz 1990.g. naznačeno kao: «Republika Srbija je država svih građana koji u njoj žive, . . .».
Upoređenjem ove tri definicije odmah se uočava i prikazuje se logičnim ona definicija iz ustava iz 1974.g. Brisanje reci «Socijalistička» (što je po našem mišljenju arbitrarno učinjeno bez saglasnosti i ovlašćenja nosilaca suvereniteta: naroda, radnih ljudi i građana i ravnopravnih naroda i narodnosti), logički (i politički) ne povlaci za sobom, nužno, da se briše i izraz «i delova drugih naroda i narodnosti», osim ako se ne smatra da su svi osim srpskog naroda samo drugorazredni gradani i da je Republika Srbija homogena nacionalna država.
U drugi deo definicije člana 1 nismo u mogućnsoti (i smatramo i nepotrebnim) da se sada udubimo i iznosimo eventualne protiv argumente (vladavina prava, građanska demokratija, ljudska i manjinska prava i sloboda itd.). Naročito su problematični: socijalna pravda (pravična naknada za rad – čl. 60. i usklađivanje uticaja tržišne privrede na socijalni i ekonomski položaj zaposlenih odn. radnika) kao i pripadnost evropskim principima i vrednostima (koji su ti principi i vrednosti jer tu spadaju i oni iz perioda drugog svetskog rata, nacionalističke diktature iz 30-ih godina, dvojna monarhija Habsburga itd.).

RAVNOPRAVNOST I UPOTREBA JEZIKA I PISMA

Sloboda se ostvaruje samo u zajednici s drugima i traži uzajamnost, čovek kao čovek može biti slobodan samo ako je i drugi slobodan te slobodu prvoga priznaje kao svoju sopstvenu slobodu.
U članu 10. predloženih promena ustava (Ustav Republike Srbije) navedena je odredba da je: «U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo.», što znači da je srpski jezik «državni jezik», a ćirilično pismo jedino «državno» priznato pismo.
Korišcenje drugih jezika i pisma određeno je članom 79. predloženih promena kao «pravo na očuvanje posebnosti». Medutim, ako se u definiciji države Republike Srbije u članu 1. predloga stavi odn. ako bi se stavilo da je: «Repbulika Srbija država srpskog naroda i delova drugih naroda i narodnosti, koji u njoj žive i ostvaruju svoja suverena prava» kako smo to vec prethodno naveli, jezik i pismo pripadnika «nacionalnih manjina» ne bi prestavljao «posebnost», odn. srpski jezik i cirilicno pismo ne bi prestavljali državno-priznatu privilegiju.
U socijalsitičkoj višenacionalnoj zajednici kakva je bila Jugoslavija (SFRJ) nije postojao jedan «državni» jezik. U ustavu SFRJ (čl. 246. st. 1) navedeno je bilo: «Ravnopravni su jezici naroda i narodnosti te njihova pisma na teritoriji Jugoslavije. U SFRJ u službenoj su upotrebi jezici naroda, a jezici narodnosti – u skladu sa ovim ustavom i saveznim Zakonom».
U oružanim snagama SFRJ ravnopravnost jezika i pisama naroda i narodnosti bila je osigurana članom 243. Ustava SFRJ iz 1974.g., a u vezi upotrebe bilo je utvrdeno da: «U skladu sa saveznim Zakonom u komandovanju i vojnoj obuci u JNA može se upotrebljavati jedan od jezika naroda Jugoslavije, a u njenim delovima – jezici naroda i narodnosti».
Ravnopravnost i slobodu upotrebe svojih jezika i pisma pripadnika «nacionalnih manjina» ne bi ugrožavao istu tu slobodu srpskog naroda.
Bilo kakvo ograničenje upotrebe jezika i pisma «nacionalnih manjina» može da dovede do nasilne asimilacije, a i prema članu 78. predloženih promena (od 30.09.2006.g.): «Zabranjena je nasilna asimilacija pripadnika nacionalnih manjina».

DRUŠTVENA SVOJINA

U članu 86. predloženog ustava (Ravnopravnost svih oblika svojine) regulišu se mogući oblici i njihova ustavna (i zakonska) zaštita. U prvom i drugom stavu ovog clana (86) spominju se samo privatna, zadružna i javna svojina. O društvenoj svojini nema ni reči, iako se u trećem stavu istoga člana (86) priznaje da (momentalno !) postoji i društvena svojina, ali se ona pretvara u privatnu svojinu u skladu sa zakonom. Iz ovoga proizilazi da prema ovom ustavu društvena svojina (koja uostalom ne predstavlja svojinsko pravo !) ne može da postoji ni sada ni u buduće i da se ona može odn. mora pretvoriti jedino u privatnu sovjinu, a nikako u zadružnu ili u javnu svojinu. U vezi javne svojine u drugoj rečenici stava 1. clana 86. utvrđeno je da:
«Javna svojina je državna svojina, svojina autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave».
Prema ovom predlogu ustava u Republici Srbiji postoje dve autonomne pokrajine (2.stav člana 183.): Vojvodina i Kosovo i Metohija, a jedinice lokalne samouprave su (stav 1. clana 188): opštine, gradovi i grad Beograd.
U članu 87. ovoga predloga ustava napušta se termin «svojina» i koristi se samo termin «imovina» i utvrdeno je da:
«Prirodna bogatstva, dobra za koje je zakonom odredeno da su od opšteg interesa i imovima koju koriste organi Republike Srbije u državnoj su imovini. . . . «
A u pogledu «imovina» autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave stav 4 clana 87. utvrđuje:
«Imovina autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, način njenog korišcenja i raspolaganja, uređuje se zakonom».
Kako je prema stavu 1. clana 87. utvrđeno da su (sva) prirodna bogatstva i dobra od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj imovini (svojini), samo neznatna količina imovina preostaje da se zakonom uređuje kao imovina autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, a nema ni ustavom utvrđenih smernica i kriterija za to uredivanje.
U članu 88. predloženog ustava utvrđuje se samo koricenje i raspolaganje poljoprivrednim šumskim i gradskim gradevinskim zemljištem u privatnoj svojini i nalaže se da je to slobodno, ali su izostavljeni zadružna i javna svojina (odn. državna ili svojina autonomne pokrajine i lokalnih samouprava).
Dosada spomenuti problemi su imanentni problemi predloženog ustava. Medutim, osnovni problem je nestanak društvene svojine u Republici Srbiji.
Poznato je, da prema ustavu iz 1974.g. u Republici Srbiji postojali su samo sledeći oblici svojine: društvena svojina, privatna svojina (sredstva rada u svojini građana koji obavljaju delatnosti samostalnim licnim radom) i lična svojina.
Privatna svojina je bila ograničena prema članu 65., a lična svojina bila je praktično neograničena. (Prema članu 78.: «predmeti koji služe ličnoj potrošnji ili zadovoljavanju kulturnih i drugih ličnih potreba, stambene zgrade i stanovi itd.). Sva ostala sredstva prema clanu 11. ustava iz 1974.god. su bila društvena svojina uračunavajući i prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi. U istom članu (čl. 11) utvrđeno je i sledeće:
«Niko ne može steći pravo svojine na društvena sredstva . . . »
Pobliže objašnjenje o društvenoj svojini dato je u tačkama II i III Osnovnih načela istog ustava (Ustav iz 1974.g.).
U ustavu iz 1974.god. članovima 427-431. propisan je i način promene ustava gde je i to utvrđeno (čl. 429) da se akt o promeni ustava stavlja na diskusiju. U vezi promene statusa društvene svojine odn. njegove klasifikacije u pravo svojine nije usvojen niti poseban ustavni amandman niti poseban ustavni Zakon do donošenja novog ustava 1990.god.
U ustavu RS-e iz 1990.g. (Sl.gl. 1/1990. od 28.09.1990.g.) u članu 56. pojavljuje se društvena, državna, privatna i zadružna svojina i drugi oblici svojina.
Državne svojine prema odredbama prethodnog ustava iz 1974.g. nije bilo uopšte, a privatna svojina je bila samo u ogranicenom obimu (kako je već prethodno spomenuto: sredstva rada u svojini gradana koji obavljaju delatnosti samostalnim ličnim radom). Transformacija društvene imovine (koja ne predstavlja pravo svojine !) u državnu odn. privatnu svojinu prema tome, nije bila moguća ustavnim odredbama iz 1974.g., niti je to kasnije regulisana ustavnim amandmanom ili ustavnim zakonom.
Pretvaranje društvene svojine u državnu svojinu nije kasnije ni zakonom (makar i neustavno !) regulisano.
U pogledu transformacije društvene svojine u privatnu svojinu devedesetih godina (prošlog veka) doneto je nekoliko zakona o privatizaciji, zadnji 29.06.2001.g. (Sl.gl.RS br. 38/2001.). Smatrajuci sve ove zakone neustavnim, naročito zadnjeg (društvena svojina ne prestavlja pravo svojine!); uputili smo Ustavnom sudu predlog za pokretanje inicijative za proglašenje Zakona o privatizaciji neustavnim još 2001.g., a isti predlog smo obnovili 2005.g., jer i nadalje smatramo da je Zakon neustavan. Ustavni sud RS-e još nije zauzeo stav po obnovljenom predlogu.
U ovom predloženom ustavu Republike Srbije u potpunosti je izostavljena društvena svojina, pa čak i naziv «društvena svojina» osim u stavu 2 clana 86. gde se implicitno priznaje postojanje društvene svojine.
U ovom napisu nismo u mogućnsoti i niti nam je namera da se detaljno osvrnemo na praksu odn. vršenje privatizacije prema neustavnom Zakonu o privatizaciji. Činjenica je da ukidanjem institucija Radnicki savet i Radnicka kontrola i imenovanjem državnih organa za nadležne za sprovodenje privatizacije (Agencija za privatizaciju, Akcijski fond i centralni registar za hartije od vrednosti) javnost je uskracena da dobije prave i istinite informacije o privatizaciji. Obrazloženje da intencija Ustava (iz 1990-e) nije da sačuva društvenu svojinu kao trajan oblik svojine (ne prestavlja pravo svojine !), već suprotno . . ., delimicno objašnjava nepravilnosti koji su se desile u dosadašnjem toku privatizacije, koji ne isključuje ni mogućnost raznih mahinacija da se po ovom neustavnom zakonu što brže i što jeftinije dođe do prava vlasništva nad društvenom svojinom što opravdava verovanje da je privatizacija «državno sankcionisana pljačka».

A U T O N O M I J A

Reč autonomija je sastavljena od grčkih reči autos=sam i nomos=pravilo, red, zakon i ima značenje: nezavisnost, samouprava. Autonomija, opšte uzevši podrazumeva relativno samostalan i samoupravan status pojedinih teritorija odnosno stanovništva tih teritorija. U ovom smislu se nalaze u praksi autonomije u njenom najznačajnijem obliku, a to je političko-teritorijalna autonomije koja se često naziva i administrativnom autonomijom, naročito ako se želi naglasiti da određena autonomna teritorije ima samoupravnost i samostalnost u izvršnim i upravnim poslovima. Obično se pojavljuju tri posebna značenja termina autonomije (1) kulturna autonomija, (2) instituciona ili funkciona autonomija, koja je ustvari samouprava i (3) savremeni oblik autonomije koja se javlja kao izraz najrazličitijih organizaciono-upravnih, društveno-ekonomskih i politickih stanja i tendencija, koja uglavnom obuhvata tzv. «regionalno» planiranje, regionalizam, regionalne ekonomske decentralizacije, regionalne prvenstveno privredne autonomije i sl. Različiti su ekonomski, klasni, tehnički pa čak i međunarodni uzroci i uticaji koji odreduju opredeljenje ovakvog regionalizma, ili regionalnog «autonomizma». Uzroci odn. opravdanje ovakve autonomije mogu biti jake ekonomske centralizacije ili koncentracije osnovnih privrednih snaga na pojedinim podrucjima kao i različite i često protivrečne političke, idejne, kulturne i druge potrebe i obziri.
Ova tri posebna oblika autonomije, od kulturnog do regionalnog planiranja i ekonomskog regionalizma, predstavljaju više problem i pojam decentrilazcije i u najboljem slučaju samouprave u njenom administrativno-političkom značenju.
U Federativnoj Jugoslaviji postojale su dve autonomne pokrajine, u sastvu SR Srbije. One su nastale u toku revolucije, i činile su sastavni deo federalne strukture. Ustav FNRJ iz 1946. predvideo je dve autonomije, koje su imale različite nazive, ali sa neznatnim razlikama u ustavnom položaju. To su bile: Autonomna Pokrajina Vojvodina i Autonomna Kosovsko-Metohijska oblast. Ustav SFRJ iz 1963. koristio je termin socijalističke autonomne pokrajine za obe pokrajine. Ustavnim amandmanina iz 1968 SAP Kosovo i Metohija promenila je naziv u SAP Kosovo. Dva su bitna faktora odredila prirodu autonomije. Prvo, nacionalna struktura datih teritorija, koje su naseljene Srbima i pripadnicima narodnosti: Albancima, Mađarima, Rusinima, Rumunima itd., kao i delovima drugih naroda. I, drugo, društveno-ekonomski, politički, istorijski, kulturni i drugi faktori. Razvoj samoupravljanja i federalizma i produbljenje nacionalne ravnopravnosti u Jugoslaviji, uticali su da postepeno i sve više dođe do izraza autonomnost pokrajina i njihova nova pozicija u federaciji. Ustavnim promenama u 1971. i Ustavom SFRJ iz 1974. godine pokrajine su postale i konstitutivni element federalizma. Ustavom SFRJ iz 1974. znatno su proširena prava autonomniih pokrajina. U odnosu na federaciju one su dobile poziciju koja je bila slicna poziciji republike, npr. uloga pokrajine u procesu dogovaranja u Veću republika i pokrajina, zakonodavna nadležnost i paritetni sastav organa federacije, ustavno sudstvo, proces odlučivanja u Savezmom izvršnom veću itd.
Određeni poslovi su se vršili jedinstveno za celu teritoriju SR Srbije, određenim republičkim zakonom, a to su bili: organizacija i rad republickih organa i organizacija, promena granice republike, državljanstvo, osnova pravnog režima društvene svojine, osnovi za javne zajmove, osnovna načela narodne odbrane, osnovna načela braka i bračnih odnosa itd.
Organizacija smaoupravljanja, društveno-ekonomski sistem, politicki sistem i organizacija vlasti su u autonomnim, pokrajinama bili slicno postavljeni kao u socijalistickim republikama, a u okvirima prava i dužnosti autonomnih pokrajina.
Treba napomenuti da je posebna karakteristika jugoslovenskog federalizma bila da su se autonomne pokrajine pojavljivale u federaciji kao samostalni subjekti, a ne preko SR Srbije u čijem su inače bile u sastvu, što ipak nije prestavljalo izuzetak u svetskim razmerama. Posebna karakteristika je bila i to što se jedna socijalisticka republika u jugoslovenskom federalizmu pojavila takođe kao federacija sui generis. U ovom slucaju uža Srbija je sa autonomnim pokrajinama činila federaciju posebne vrste – federaciju zasnovanu na autonomiji. Srbija nije imala uobičajenu federativnu strukturu, ali ni to nije izuzetak u svetu. Federacija bez uobičajene ili klasične strukture, zasnovane takode na autonomiji postojala je npr. u SSSR-u (20 autonomnih republika, 8 autonomnih oblasti, 6 pokrajina itd.), a i u drugim zemljama.
U daljem ćemo se ukratko osvrnuti samo na problematiku autonomije Vojvodine.
Što se tiče Vojvodine treba da se kaže da je autonomija mehanizam koji treba da štiti Vojvodinu od eksploatacije. Istorijsko iskustvo Vojvodine pokazuje da su se od 1918. do 2003. režimi menjali ali eksplatacija je ostajala, zatim da je Vojvodina napredovala najviše onda kada je imala najviše autonomije. Ključni razlozi za ponovno uspostavljanje autonomije su višestruki. Jedan razlog je opštedemokratski. Vojvodina se razlikuje od ostalog dela Srbije geografski, istorijski, kulturno, ekonomski i po nacionalnom sastavu. Srbija (ostali deo) je brdsko-planinsko podrucje, Vojvodina je ravnica. Srbija je nacionalno visokohomogena zajednica sa skoro 90 procenata Srba, Vojvodina ima mešovito stanovništvo sa oko 65% Srba. Srbija ima tradiciju otomanske i visokorazvijene vizantijske kulture, a Vojvodina nosi tradiciju jedne srednjoevropske imperije (Austrougarske). Privreda Vojvodine je manje raznovrsna i više je upućena na otvorenost nego privreda Centralne Srbije. Bez obzira na to da su Vojvodina i ostali deo Srbije u jednoj državi, Srbija nije te razlike uvažila na jedan demokratski način. Preterana centralizacija koja je danas prisutna, prestavlja smetnju celoj Srbiji.
Vojvodina je napredovala najviše onda kada je imala najviše autonomije. Za vreme stvarne autonomije u periodu od 1974. do 1984.g. Vojvodina je mogla najviše investirati u privredu, poljoprivredu i infrastrukturu. Nacionalne manjina (narodnosti) čine u Vojvodini 23 do 24 procenata stanovništva, dok u Republici Srbiji one cine 8,6%. Ako se sve bitne odluke donose na nivou Republike Srbije, nacinalne manjine ne predstavljaju relevantan faktor. Ako bi se odluke o bitnim životnim pitanjima za Vojvodinu donosile u Vojvodini, onda bi nacionalne manjine (narodnosti) bile itekako značajan faktor. To bi svakako ublažilo asimilaciju i pad broja pripadnika nacionalnih manjina u Vojvodini koji je rapidan (npr. broj Mađara u 1971. iznoso je 423.000, a u 2002. svega 290.000).
Neravnopravni položaj Vojvodine pokazao se već iz jedne studije Ekonomskog instituta u Beogradu iz 1971.g. («Koncepcija dugorocnog razvoja Vojvodine»), u kojoj stoji konstatacija da je jedino stopa razvoja Vojvodine u periodu 1945-1952. bila opadajuća u Jugoslaviji za minus 5,7%, i da je u periodu 1952-1969 iz poljoprivrede preliveno u druge oblasti oko 5 milijardi dolara kao i da je poljoprivreda SR Srbije participirala u ovom iznosu sa 48% i sa razlogom se pretpostavlja da je ova suma skoro u celini otpadala na Vojvodinu što opravdava tezu da je u to vreme postojao «unutrašnji kolonijalizam». Na ovu činjenicu ukazuje i upoređenje stepena ekonomske razvijenosti Vojvodine i npr. Slovenije. U 1918.g. odnos je bio približno 1:1, a 1986. ovaj odnos je bio 1:1,47, što znači da zaostatak Vojvodine iznosio je oko 47%, a već 2000. godine Slovenija je već 6 do 8 puta razvijenija od Vojvodine. Istina je, da je i cela Srbija pala na trećinu svog nacionalnog dohotka, ali ovako drastičan pad razvijenosti Vojvodine je znatnim delom posledica gubljenja autonomije Vojvodine.
Situacija posle petog oktobra, može se reći, još više se pogoršala. Zadržana je visoka centralizacija državnog aparata Republike Srbije. Ako se posmatra obim sredstava i ucešće opštine i gradova u porezu na zarade i u porezu na promet, zakonom se određuje da se od ukupno prikupljenih sredstava u 2002. Novom Sadu vraca 6,2%, a Nišu 12,5% tj. duplo više, Subotici se vraća 4,2% a Kragujevcu 31,9%, tj. 7,5 puta više. Procenat novca koji se 2003. vraća Nišu je 2,16 puta veći od procenta koji se vraća Novom Sadu, a razlika u društvenom proizvodu po glavi stanovnika je 1,45 puta veća u korist Novog Sada. Procenat koji se vraća Kragujevcu u 2003. je 6,8 puta veći od procenta koji se vraca Subotici, a razlika u društvenom proizvodu je samo 2,15 puta veća u krorist Subotice. Inače, prema podacima Zavoda za statistiku Srbije, budžetska sredstva po stanovniku 2003. u Vojvodini su manja nego u Centralnoj Srbiji i to za 11%. Jasno je da je rec o drastičnoj preraspodeli sredstava na štetu Vojvodine. U 2004. budžet Vojvodine iznosio je 4,9% od budžeta Srbije (toliko iznosi autonomija Vojvodine).
Republika Srbija može znatno više da dobije od stvarno bogate, autonomne Vojvodine nego što cedi iz ove podređene i osiromašene pokrajine.
Treba napomenuti još da je Republika Srbija na Mirovnoj konferenciji 2002.g. u Londonu prihvatila zaključak međunarodne zajdnice da «vrati gradanska i ustavna prava Vojvodini i Kosovu» i da ta obaveza prema Vojvodini do sada nije ispunjena i da neće biti ispunjena ni prema predloženom Ustavu Republike Srbije od 30.09.2006.g., Članovi 182. do 187. predloženog Ustava RS-e ne obezbeđuju stvarnu autonomiju slicnu onoj iz ustava iz 1974.g.
Vojvodina je već u periodu od 1849. do 1860. imala autonomiju u okviru Austrije i mala je svoj službeni list.

Subotica, 17.10.2006.g. Sastavio:
Janoš Kiš (Kiss János)
(Subotička org. SKJ u Srbiji)

Subotica, novembar 2006.

18. NOVEMBAR
„BALADA VEŠANIH“

18. novembra pre pedesetpet godina okupator je izvršio strahoviti zločin u Subotici: petnaest subotičkih komunista-antifašista je javno obešeno, dok je preko stotinu drugih osuđeno na kazne zatvora i robije. Oni su bili prve žrtve medu subotičkim borcima u ustaničkoj 1941. godini, prvi svetli primeri, najsvetliji primeri koje pripadnici jednog pokreta mogu dati – svesno se žrtvovati za oslobođenje svog naroda i za pobedu ideala za koje se bore. Grobovi četvorice već u prvim danima revolucije streljanih i petnaestoro javno obešenih 18. novembra nisu bili rake već kolevke novih nada.
Ogorčen martovskim otporom (1941.), kojim su narodi Jugoslavije sprečili uvlačenje svoje zemlje u osovinska kola – Hitler je odlučio da jugoslovenski otpor likvidira silom tj. ratom i odmah je naredio napad na Jugoslaviju. Pošto su prethodno osigurale saradnju mađarskih i bugarskih snaga, Nemacka i Italija su otpočele agresiju iznenadnim napadom – bez prethodne objave rata – 6. aprila: bombardovanjem Beograda i koncentričnim napadom sa svih strana. Već 17. aprila general Radoje Janković i bivši ministar vanjskih poslova Cincar Markovic potpisali su u Beogradu akt o bezuslovnoj kapitulaciji, koji je stupio na snagu sutradan 17. aprila u 12 sati. Tako se aprilski rat završio katastrofalno, a da u stvarnosti nije ni započeo . Državno-politička nadgradnja monarhističke Jugoslavije bila je do te mere trula, da se raspalo, strovalilo u bezdan sve: od vojnog i državnog mehanizma do dvorske kamarile i gradanskih politickih stranaka, bez izuzetka. Bilo je to logična posledica onog društveno-političkog poretka, u kome je krupna buržoazija svih haroda Jugoslavije, svoju dvadesetogodišnju vladavinu pretvorila u najcrnije izrabljivanje sopstvenog naroda i bezkrupuloznu prodaju svoje zemlje inostranom kapitalu i imperialističkim državama. Vladajuca klika izrodila se u do krajnosti parazitski organizam, koji još k tome sav bio u službi inostranih interesa. Epilog: Kraljevina Jugoslavija nestala je za nekolko dana. Zemlja je bila raskomadana. Italija je anektirala delove Slovenije, zatim delove Hrvatskog Primorja i Dalmacije s ostrvima, i okupirala delove Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Nemačka je anektirala deo Slovenije i okupirala ostatak Hrvatske, Bosne i Hercegovine i pretežni deo Srbije, stavljajući Banat pod direktnu nemačku upravu; Mađari su anektirali Bačku, Baranju i Prekomurje, a okuprali Međumurje; Bugarska je anektirala gotovo svu Makedoniju i jugoističnu Srbiju, a kasnije je okupirala delove Srbije (umesto Nemaca); Albaniji, koja je bila pod italijanskom vlašću, pripojeno je Kosovo i Metohija i zapadni deo Makedonije. Uza sve to okupator je pristupio odmah uspostavljanju kvislinških režima, od kojih je na liniji razbijanja Jugoslavije (kao koncepcije) naročitu važnost poklonio uspostavljanju ustaškog režima fašističkog Pavelica u tzv. NDH (proglašen u Zagrebu 10. aprila 1941.g.)
U to vreme Komustička partija Jugoslavije nije predstavljala neku naročito značajnu političku snagu (oko 8.000 članova Partije i 30.000 članova SKOJ-a), ipak ona je bila jedina politička organizacija posle rasparčavanja Jugoslavije koja je imala u svakom njenom delu svoje organizacione jedinice. Od Kraljevine Jugoslavije, od njene centralizovane državne uprave, od vojske i od politickih institucija ostala je samo Komunistička partija Jugoslavije.
Mađari su sačekali proglašenje NDH, pa pod izgovorom da Jugoslavija više ne postoji i da se, na osnovu toga, ne krši 1940. godine u decembbru potpisani ugovor o večnom prijateljstvu sa Jugoslavijom (zbog toga je premijer Teleki izvršio samoubistvo), Horti je 11. aprila izdao naređenje madarskoj vojsci: „Elore az ezeréves déli határokra!“ (Napred na hiljadugodišnje južne granice). Tako je 12. aprila 1941. okupirana i Subotica. Zbog zloglasne aprilske naredbe Hortija, desili su se najvarvarskiji zlocini u Bačkoj: 20. vek se vratio u doba Srednjeg veka.
Uključujući se u narodnooslobodilački pokret već u ustaničkim danima, suboticki komunisti-antifašisti uspeli su da organizuju nekoliko akcija i da izvedu paljenje žita (u noci 11/12. avgusta 1941.). Medutim, zbog dobro organizovane obaveštajne službe okupatora kao i zbog slabosti pojedinih pripadnika pokreta, okupator je brzom intervencijom sprecio razmah te akcije: streljao je 15. avgusta dvojicu učesnika u njenom izvodenju, Jožefa Lihta i Ferenca Hegediša, kako bi terorom uterao strah u narod. Uskoro su usledila i šira hapšenja subotickih komunista i drugih pripadnika naprednog pokreta, koji su potom bili podvrgnuti surovom mučenju i torturi. U subotičke zatvore, a posebno u zloglasnu „Žutu kuću“ dospelo je oko 400 pripadnika oslobodilačkog pokreta. U sadistickoj istrazi koja je nad njima sprovedena ubijeni su istaknuti revolucionari Matko Vukovic i Danijel Sabo, komunista iz Stare Moravice. Matko se držao herojski: okupatoru nije odao ni jednom rečju svoje delovanje i rad svojih drugova.
Posle početnih terora varvarskih osvajača podivljali okupator je nastavio još svirepije, hteo je da ubitačnom silom i mačem pokori osvojene zemlje. Pored Srba, teror se ustremio i na revolucionare iz redova Jevreja, Bunjevaca, Hrvata, ne štedeći ni Mađare. Bes Hortijevih fašista bio je utoliko veći, što je masovnim hapšenjima, surovim odmazdama i javnim pogubljenjima najistaknutijih pripadnika komunističkog pokreta u Subotici kao i u nekim drugim mestima okupirane Bačke, već u jesen 1941. morao javno priznati ono što je dugo prikrivao, naime da je i deo mađarskog naroda (i pored postojanja osećanja izvesne nepravde Trijanonskog mira kod neznatnog dela ovog življa) osuđivao iredentizam i okupaciju ovih krajeva, bestijalni teror i uprezanje mađarske države u kolo Hitlerovog imperijalizma.
Fašistički okupatori su u toku maja i juna 1944. godine izvršili novi strahoviti zločin hapšenjem i odvođenjem u logore smrti preko 5.000 Jevreja iz Subotice, njenih mirnih i nedužnih gradana, od kojih je na najsuroviji način bilo ubijeno oko 4.000.
Iako nije neposredno vezan za grad Suboticu i za žrtve obešenih u Subotici, treba spomenuti i tzv. „novosadski pokolj“ ili „novosadsku raciju“, jedan od najvecih, ako ne i najveci zlocin koji je okupator ucinio u Novom Sadu i okolini (Žabalj, Šajkaš i dr.).
Mađarske fašističke lokalne vlasti su u januaru 1942.g. uz znanje mađarskog generalštaba preduzele vojne i policijske akcije („raciju“) protiv nedužnih gradana Novog Sada i okoline da bi suzbili navodni otpor stanovništva fašistickoj samovolji i teroru i radi zastrašivanja. Akcijama su neposredno rukovodili oficiri, pretežno članovi fašističko-nacionalističke partije „Nyilaskereszt párt“ („Partija strelnih krstova“).
U ovim akcijama, koje su trajale nekoliko dana, prema madarskim izvorima, stradalo je više od 5.000 stanovnika, među njima veći broj dece, starijih ljudi i žena. Žrtve su bacane u ledenu vodu Dunava (ispod leda) i umrli i samo ranjeni, pa čak i živi.
Neki poslanici u tadašnjem mađarskom parlamentu odmah su pokrenuli pitanje „novosadskog pokolja“ (interpelacija poslanika Popović L. Milovana jula, a narocito interpelacije Bajcsy-Zsilinszky Endre-a 2.12.1942.g.), medutim mađarska vlada osim obećanja da će preduzeti mere i kazniti krivce nije ništa značajno učinila. (Obećanje je jedino pomoglo glavnim krivcima Fekatehalmi – Cejdueru, Grašiu i drugima da pobegnu u Nemačku). Šta više, posle ovih događaja specijalni sud mađarskog generalštaba osudio je još 323 srpska patriota na smrt vešanjem. (Cereš Tibor je 1964.g. napisao knjigu o ovim dogadajima pod naslovom „Hideg napok“, a 1966.g. napravljen je i film u režiji Kovač Andraša pod istim naslovom koji je prikazan i u Jugoslaviji).
Uprkos srednjevekovnim metodama mučenja, izvršenju smrtnih kazni vešanjem i ostalim sredstvima zastrašivanja, okupatori nisu mogli da ubiju duh otpora u ustaničkom narodu Jugoslavije. Naprotiv, zanjihala tela obešenih, u ovom kraju poznatih i popularnih komunista kao što su bili Rokuš Šimokovic, Lola Vol i njen drug u borbi i životu Otmar Majer, ili jedan od veterana subotičkog revolucionarnog pokreta dr Adolf Singer, i drugi nepokolebljivi borci za ljudske i istinske nacionalne slobode, još dublje su u srce naprednih Suboticana ulili mržnju protiv svirepih fašističkih okupatora.
Sve je to opominjalo prezrene dželate da neće izbeći zasluženu kaznu koju će im izreći oslobodilački pokret u svom neodoljivom nastupanju.
Posle oslobodenja (u Subotici 10. oktobra 1944.g.) zaslužena kazna je izrečena (i izvršena) svim onima koji su učinili zločine i koji su bili dostupni novoj narodnoj vlasti, ali se danas sve više izražava sumnja da je u nekim pojedinačnim slučajevima primenjen princip kolektivnog okrivljivanja i da sudski procesi nisu vođeni od legalno izabranih ili imenovanih sudova, bez prava na odbranu, i da donešene odluke o kaznama nisu saopštene (ni usmeno ni pismeno) okrivljenima. Tako napr. u knjizi Martona Matuške iz 1991.g. „A megtorlás napjai”. („Dani odmazde“) navedeno je da je u Subotici zbog nevođenja ili neispravnog vođenja sudskog postupka stradalo oko 750 nedužnih ljudi (spominje se čak i brojka od 2000) koji su krišom sahranjeni u masovne grobnice na Sencanskom groblju.
SKJ u Srbiji smatra da se, kao i u svim ljudskim pojavama, izvesni pojedinačni slučajevi ne mogu apsolutno isključiti, ali pravi, nepristrasni i objektivni odgovor na ovo pitanje može dati samo svestrano i sveobuhvatno naučno istraživanje istoričara i drugih stručnjaka uključivanjem i pripadnike naroda i narodnosti koji žive ili koji su živeli u Subotici u ovaj rad.
18. novembra 1941.g. od 24 osuđenika smrtna kazna je devetorici preinačena na vremensku kaznu (15 godina) robije, a njih petnaestoro su javno obešeni u dvorištu šeste domobranske kasarne.
Obrazloženje suda je bilo vrlo kratko: komunističko organizovanje, priprema akcija sabotaže i vojna obaveštajna služba u korist Sovjetskog Saveza. Sud je odredio i redosled izvršenja presude. Svih 24 osudenika su morali da budu prisutni i da gledaju izvršenje presuda.

Redosled izvršenja presuda bio je sledeci:
1. Lukács István, trgovački pomoćnik (1920-1941), član KPJ;
2. Šime Tikvicki, službenik (1920-1941), član KPJ i član jedne udarne brigade;
3. Lazar Bačić, metalostrugar (1912-1941), sekretar jedne partijske (KPJ) celije i jedne udarne brigade;
4. Simokovich Rókus, knjigovezac (1905-1941), istaknuti komunista;
5. Antun Suturović, moler (1918-1941), član Saveza komunističke omladine Jugoslavije;
6. Wohl Laura (Lola), službenik (1914-1941), član OK SKJ ;
7. Lackenbach Konstantin, trgovački pomoćnik, (1923-1941) član Saveza komunističke omladine Jugoslavije;
8. Gerson Miklós, gimnazijalac (1923-1941), član KPJ i jedne udarne brigade;
9. Schwalb Miklós, službenik (1905-1941), član KPJ i jedne udarne brigade;
10. Perl Gellért, student medicine (1919-1941), član KPJ;
11. Kornstein Ede, trgovacki pomocnik (1910-1941), rukovodilac više partijskih (KPJ) ćelija;
12. dr. Mayer Kálmán, advokat (1911-1941), član jedne udarne brigade;
13. Mayer Miklós, pekar (1913-1941), rukovodilac jedne udarne brigade
14. Mayer Ottmár, student novinar (1911-1941), odgtovorni urednik časopisa Híd, član mesnog komiteta i sekretar okružnog komiteta KPJ;
15. Dr. Singer Adolf, lekar specijalista, aktivni borac-komunista, član KPJ.

Ovi hrabri i nepokolebljivi borci zaslužuju da njihova imena budu ne samo zlatnim slovima urezana u spomenik „Balada vešanih“, već da njihovo delo živi u svesti ove i svih budućih generacija koje dolaze i da sadržajno bogate i oblikuju slobodu za koju su oni položili svoje živote.
Spomenik, podignut na mestu vešanja petnaestorice, „Balada vešanih“, rad je subotičkog vajara Glid Nandora.

Subotica, 09.11.2006.g. SKJ u Srbiji
OK Subotica

(Sastavio: Janoš Kiš)

Dana 7. novembra 1917.god. (po starom kalendaru 25. oktobra) izvedena je prva pobedonosna socijalisticka revolucija u svetu koju je izvela radnička klasa Rusije sa radnim seljaštvom, pod rukovodstvom boljševicke partije (KPSS) i V.I. Lenjina i uspostavila je nov, socijalsitički tip države, republiku sovjeta. Nova država je bila zasnovana na principima proleterskog pokreta: eliminiranje privilegija i podele ljudi na klase, ukidanje eksploatacije čoveka po čoveku, mir među narodima, protest protiv osvajačkih ratova i nacionalnog ugnjetavanja.
Već avgusta 1917.godine se videlo i ustanovilo da goruća pitanja Rusije, pitanje rata i mira, agrarno pitanje, pitanje nacionalnih i građanskih sloboda i mnoga druga pitanja koje građanska klasa nije mogla da reši a da se ne odrekne svojih klasnih interesa, mogu rešiti jedino ustankom koji bi vodila radnička klasa. I baš u tome što je ovo pitanje mogao i morao rešavati sam proletarijat sa najširim radnim i eksploatisanim masama, predvođen čvrsto organizovanom revolucionarnom partijom, nalazi se osnovni uzrok pobede ustanka.
Lenjin je, polazeći od i obnavljajući Marksove, već dosta zaboravljene pouke, oslanjajući se na revolucionisane mase, tražio i pronašao pogodan momenat, momenat u kome revolucionarni polet dostiže svoju kulminanciju u redovima revolucije, a kolebanje zbunjenost i raspadanje u okviru starog sveta, svoj kirticki nivo (Revolucije nastaju kada vladajuća klasa ne može više vladati na stari način, a eksploatisane klase ne mogu i ne želi dalje podnositi ugnjetavanje. Ovo ne mora značiti to da revolucije izbijaju kada pritisak na eksploatisane klase dosegne svoj maksimum. One izbijaju onda kada postane očito da postoje alternative ugnjetavanju). Lenjin je u svom pismu od 6. novembra 1917.godine u trenutku kada je revolucionarna kriza dosegla vrhunac, zahtevao neodloženu akciju. “Situacija je neverovatno kritična – pisao je Lenjin CK RSDRP-a – Jasno je kao dan da je sad oklevanje u ustanku stvarno isto što i smrt (. . .) rešavati stvar neminovno večeras ili noćas. Istorija nece oprostiti revolucionarima koji su mogli pobediti danas (i danas će sigurno pobediti), a rizikovali su da sutra izgube mnogo, rizikovali su da izgube sve (. . .)”
Lenjin je imao pravo, 7. novembra 1917.godine topovi sa “Aurore” nisu samo oborili jednu vladu (Privremenu vladu Kerenskoga) nego i najavili novu eru u istoriji sveta. Kao munjevit talas, revolucija se rasprostrla Rusijom razbijajući državni aparat obezglavljene buržoazije i feudalne reakcije.
U revoluciji je rođena vlast proletarijata, nova proleterska demokratija- kao stvaralačko delo milionskih masa trebalo je da ostvari ekonomsko oslobođenje rada a time i svoje sopstveno odumiranje (države). Vekovima pritisnuta svest eksploatisanih budila se i oslobađala tereta prošlosti. Radnici su pokazali da veruju u sopstvenu snagu i izrazili su svoju težnju da sami upravljaju industrijom i da prihvataju “samo jedan put – put preobražaja odozdo” i želju da “radnici sami izrade nove osnove ekonomskih uslova”.
Obeležena velikim delom Lenjina, 1917.godina je definitivno označila početak velikog preokreta u istoriji sveta. Realizujući ideje Marksa i Lenjina, ona je na delu dokazala stvaralačku sposobnost eksploatisanih ne samo da sruše stari svet nepravdi nego i da ostvare vekovni san eksploatisanih o oslobodenju rada i humaniziraju coveka. U tome i jeste osnova do danas neprevazidene snage njenog uticaja. Pobedivši i ovaplućujući se u samoj stvarnosti ona je postala deo svesti miliona u pokretu, misao vodilja novog doba.
Medutim, stvarnost je posle proleterske revolucije postavila čitav niz novih pitanja, i razvitak u međunarodnom radničkom pokretu iz raznih razloga nije uvek išao tokovima kojima je nekada želeo Lenjin. Sama misao i delo Lenjina, prividno slavljeni i neprikosnoveni, postajali su paravan delatnosti koja nije imala nikakve veze ni sa Lenjinom ni sa lenjinizmom. A baš njenim apsolutizovanjem i kanoniziranjem umrtljavalo se jedno živo, revolucionarno shvatanje sveta, kočila društvena akcija da se on izmeni. Jer osnovna karakteristika misli i dela Lenjina, vođe revolucije, koji je smelo napustio konvencionalne formule jedne minule epohe, jeste da su oni izvirali iz samog toka objektivne stvarnosti ne samo kao izraz nužnog toka stvari nego i kao poluga kretanja. Lenjinovom delu, sveobuhvatnom u poniranju u suštinu zbivanja, ne može se oduzeti ni jedna strana, nijedan princip a da se ne razbije sistem u celini, da se ne napusti revolucionarni odnos prema stvarnosti preživelog sveta.
Lenjinovo delo, primenjeno u revoluciji, izraslo je na pozitivnim tradicijama međunarodnog radničkog pokreta i predstavlja samo etapu jednog i u svetskim razmerama jedinstvenog procesa kretanja ka socijalizmu. Borba i Lenjina i ruskog proletarijata za radikalno rešenje unutrašnjih ekonomskih, socijalnih i političkih pitanja, koja su mučila ondašnju Rusiju, bilo je samo deo opšteg internacionalnog pokreta za oslobođenje i humaniziranje čoveka.
Lenjin je u procesu revolucije sav politički rad, forme organizacije, metode i sredstva borbe i taktiku pokreta izveo iz same konkretne istorijske situacije, polazeći od principa Mraksa.
Drug Tito je, i sam ucesnik oktobarske revolucije, u Narodnoj skupštini (1950-e) izjavio: “Kod Marksa, Engelsa i Lenjina nalaze se, uglavnom, odgovori na sva principijelna pitanja (socijalizma, države itd.), a razradu i primjenu tih principa u svakoj zemlju posebice mogu vršiti samo oni koji su izrasli iz njedara naroda dotične zemlje, koji poznaju probleme svoje zemlje, koji poznaju njenu historiju, njene običaje, njene slabosti i pozitivne strane, koji mogu budno pratiti sve pojave na licu mjesta ali koji isto vrijeme poznaju marksističku nauku, to jest – shvataju njen duh i umješno rukuju njome i sprovode je u praksi (. . .)”
Pobeda revolucije objavljena je 7. novembra 1917.god.
Pošto su izvršene sve pripreme i savladana izvesna kriza u Partiji, izazvana kolebanjem jednog dela boljševika (Kamenjeva, Zinovjeva), i da bi odbili napade vlade Kerenskog i njenih organa, 6. novembra, posle napada reakcije na redakciju boljševičkog lista Pravda, počela su odlučujuća dejstva. Za nekoliko casova pokrenute su sve ravolucionarne snage u gradu Petrogradu (oko 200.000 naoružanih ljudi, koje je uskoro podržalo 10 ratnih brodova, među njima i “Aurora”), onemogucen je prilaz gradu trupama Privremene vlade. Do jutra narednog dana izuzev Zimskog dvora i zgrade Ministarstva vojske, ceo Petrograd je bio u rukama revolucionarnih snaga. Istog dana 07.11.1917. (po starom kalendaru 25. oktobra, otud oktobarska revolucija) u 10 casova jednostavnim Lenjinovim rečima i sa potpisom Vojno-revolucionarnog komiteta saopštena je (“Građanima Rusije” i “Radnicima, vojnicima i seljacima”) svim građanima Rusije pobeda revolucije: “Privremena vlada je zbačena. Državna vlast je prošla u ruke organa Petrogradskog sovjeta radničkih i vojničkih deputata, Vojno-revolucionarnog komiteta koji stoji na čelu proletarijata i garnizona Petrograda. Stvar za koju se borio narod: neodložno predlaganje demokratskog mira, ukidanje spahijske svojine na zemlju, radnička kontrola nad proizvodnjom, stvaranje sovjetske vlade – ta stvar je obezbeđena” (objavljeno 7. novembra u novinama “Raboči i soldat” br. 8, odn. 8. novembra u “Izvestijama CIK” br. 207).
U periodu 1918-1920. nastali su teški uslovi odbrane socijalisticke vlasti i tekovina revolucije, kad je trebalo u vreme građanskog rata i strane intervencije odbijati udarce nadmoćnijih protivnika (Đenikin, Kolčak, Vrangelj, Judenjič i dr. uz podršku 14 intervencijskih sila: Engleske, Francuske, USA, Japana kao i sile antante i ostalih kao što su Rumunija, Cehoslovacka sa svojom legiom, Poljska, Estonija, Letonija, Litva, Finska, Gruzija, Jermenija i Azerbajdžan) i odoliti svim teškoćama u stvaranju uslova za izgradnju socijalistickog društva.
U programu SKJ iz 1958.g. u vezi Oktobarske socijalisticke revolucije navedeno je sledeće (str. 27 Kultura Bgd. 1958):
“Krizu kapitalistickog društva bitno je probudila i ubrzala Oktobarska socijalisticka revolucija, koja je i sama izbila na tlu opšte krize kapitalizma. U Sovjetskom Savezu je izvršena prva u svetu pobedonosna revolucinarna socijalistička promena društvenih odnosa i time je započeo proces revolucionarnog socijalističkog preobražaja sveta.
Talasi velikog oktobra već četrdeset godina (1958-e!) bez prekida snažno utiču na razvitak socijalističke lančane reakcije u društvenim odnosima svih naroda celog sveta, potičući i usmeravajuci mnogobrojne evolutivne i revolucionarne procese ka jedinstvenim socijalističkim ciljevima. Vezujuci se sa svim tim procesima i nastavljajuci se u njima, Velika oktobarska socijalisticka revolucija je stvarno prerasla u svetski proces razvitka socijalizma (. . . )”
Nakon pobede socijalisticke revolucije u Rusiji već 8. novembra 1917.g. oformljena je prva socijalisticka radničko-seljačka vlada u svetu na čelu sa Lenjinom: Sovjet narodnih komesara. 10. jula 1918.god. donet je prvi sovjetski ustav: Ustav Ruske Sovjetske Federativne Socijalisticke Republike. Ukazom je izvršeno podržavljenje industrije i socijalizacija zemljišta.

Subotica, 07.11.2006. SKJ u Srbiji
Subotička organiazcija

(Sastavio: Janoš Kiš)

Vrednosti Titove Jugoslavije izlaz i za Srbiju

Dana 29. novembra 2006. godine u Otvorenom univerzitetu u Subotici održana je svečana sednica Centra - Tito - Központ i Komunista Subotice pod nazivom "Putevima bratstva i jedinstva". Gosti su bili drugovi iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, iz boračke i drugih društvenih organizacija iz Subotice.
Naš dugoročni cilj ostaje Jugoslavija sa civilizacijskim tekovinama Titove Jugoslavije u novim uslovima. U nezavisnoj Srbiji, a itekako zavisnoj od bede i siromaštva, od nacionalističkih primitivizama, od teške eksploatacije radnika, zavisnoj od lova multinacionalnog kapitala za što veće izvlačenje profita iz naše zemlje -- izlaz je u negovanju i razvoju tih vrednosti. Ovu svečanu sednicu zajedništva i jugoslovenskih vrednosti imali smo i zbog toga da sutra, sa novim elanom i primenom vrednosti Titove YU, čoveku u Srbiji bude bolje. Jer mi glasamo za Čoveka.
Izlaz iz ovog galimatijasa divljeg kapitalizma u Srbiji je: puna primena prava na rad i radikalno smanjenje nezaposlenosti (sa 35 na 4-6%), da čovek samoupravno odlučuje o svojoj sudbini u socijalističkoj Republici Srbiji, o nezavisoj i nesvrstanoj politici naše države. Mi zahtevamo da se o ulasku u NATO i EU održi referendum svih građana države.

Za Komuniste Subotice
Olajoš Nađ Mikloš

Prvomajski proglas 2007.

HOĆEMO LI OSTATI ROBOVI, ILI ĆEMO SE BORITI?

Pozivamo subotičke radnike, inteligenciju, omladinu, paore, penzinere, sve eksploatisane sugrađane da 1-og maja 2007. godine u 10.00 sati na Trgu slobode dostojanstveno obeležimo Praznik rada. Nekad bio - sad će biti Dan protesta eksploatisanih, Dan radničke borbe.

Od Čikaga samo je datum promenjen. Položaj, prava jugoslovenskih radnika iznova su pogaženi. Zato nema razloga za proslavu. Mnogi će toga dana morati raditi, samo će profiteri i vlasnici opljačkane radničke imovine slaviti... za sada.

Mi ćemo protestovati (i pripremati akcije): što nam veliki broj fabrika zvrje prazne i propadaju, što 20.000 Subotičana nemaju posla, što elita u Beogradu već dva meseca ne može da se dogovori o foteljama, što subotička elita već godinama ponavlja "mi nismo nadležni za privređivanje", što si uslovi rada i zaštita na radu nepostojeće kategorije, što poslodavci ne dozvoljavaju organizovanje u sindikate, što mnogi ne isplaćuju prekovremeni rad, što poreska uprava i korumpirani inspektori dozvoljavaju rad na crno, itd. Iznova je aktuelna borba za ciljeve radničkog pokreta o tri osmice. Vlastodršci se naveliko hvale sa milijardama iz Nacionalnog investicionog programa - a odakle ti novci? Pa iz rezultata rada radničkih ruku u proteklih više desetina godina!!! A narod se uspavljuje bajkom da je za sve ovo kriva tranzicija - da li je? Zašto ovo trpimo, kao nemi robovi kapitalista?!

Promenimo ovo stanje! Zbog nas i naše dece. Jer mi znamo i za drugačiji, ljudski način i standard života. Organizujmo se i budimo solidarni. Ne dajmo upropastiti naše fabrike, uništiti naše zadruge,bolnice, škole, ne dozvolimo otpuštanje na stotine radnika. Vidi primere "Severa", "Agrokombinata" i drugih.

Priključite man se! Jer "Centar Tito" kao društvena organizacija i subotički komunisti kao autentična radnička partija bore se za to da čovek živi kao ČOVEK!

Komunisti Subotice i Centar – Tito u akcijama

Informaciju sačinio,
zarad podstreka na više akcija

Olajoš Nad Mikloš